Postoje igrači čije ime pročitaš i odmah pogledaš koliko su poena dali. Kada vidim ime Markela Fulca, prvo poželim da pročitam da je dobro. Da je zdrav, da trenira, da će igrati. Da postoji trener koji ima plan za njega i klub u kojem će konačno moći malo da odahne.
Kao navijač Orlanda, imao sam mnogo želja, kao i svaki klinac, dok je sa Markelom vremenom sve stalo u jednu: samo da mu telo dozvoli. Da sastavi sezonu, uhvati ritam, odigra nekoliko dobrih utakmica bez onog straha da će sledeća vest ponovo biti o pauzi.
Voleo sam njegovu košarku. Način na koji promeni brzinu i ostavi čuvara iza sebe, uđe u reket, zadrži dribling još trenutak i pronađe dodavanje koje se otvori baš tada: Imao je taj osećaj za igru zbog kojeg sam stalno mislio da gledamo tek početak, da mu treba još malo vremena, još malo kontinuiteta, pa ćemo konačno videti sve.
Znam koliko sam puta pomislio: evo ga, sada kreće, ali ujedno i koliko mi je teško padalo kada bi ponovo morao da stane.
Njegova karijera gotovo od početka nosi teret prvog pika, uz taj broj kao da dolazi obaveza da odmah opravdaš tuđa očekivanja, bez prava na zastoj. Ljudi zapamte koga si ostavio iza sebe na draftu, zamisle šta si morao da postaneš i onda te godinama mere prema toj zamišljenoj verziji.
A Markel je, usred svega toga, pokušavao da reši problem sa sopstvenim telom. Dijagnostikovan mu je sindrom torakalnog izlaza, koji mu je otežavao šut.
Pokušavam da zamislim kako izgleda kada pokret koji si ponovio bezbroj puta odjednom postane nešto čemu više ne možeš potpuno da veruješ, a kamere ostanu uključene. Svaki pokušaj može da postane snimak koji će ismevati po društvenim mrežama.
Ne mogu da tvrdim da znam kako mu je bilo. Mogu da kažem da sam, gledajući ga, osećao potrebu da ga razumem. Da ostavim prostor za sve ono što sa tribine i preko ekrana ne možemo da vidimo.
U Orlandu sam verovao da će dobiti taj prostor. Zavoleo sam ga u našem dresu i počeo da zamišljam godine sa njim na mestu plejmejkera. Bilo je nečeg posebno lepog u pomisli da će baš kod nas pronaći mir i pokazati koliko ume. Onda je u januaru 2021. pokidao prednji ukršteni ligament levog kolena.
Sećanje na taj period za mene staje u dve reči: zar opet?
Još jedan povratak koji tek treba izboriti. Zato su mi njegovi dobri minuti značili mnogo, radovao sam se kada preuzme napad, kada bez oklevanja stane na poludistancu, u takvim trenucima budućnost je ponovo izgledala otvoreno.
Verovao sam da može da bude prvi plej Orlanda godinama. Danas mogu mirno da kažem da sam u nekim očekivanjima možda bio previše optimističan. Šta ću, navijanje podrazumeva i taj rizik. Vežeš se za nekoga, poželiš mu više nego što okolnosti obećavaju i prihvatiš da će te zbog toga ponekad zaboleti.
Teško mi pada ta lakoća sa kojom se uz njegovo ime izgovara da je propao. Kao da je njegova priča već završena i sada samo treba pronaći mesto na nekoj listi najvećih razočaranja. U jednu reč stanu sve povrede, svi povratci i sve utakmice u kojima je pokazao da košarku i dalje ima u rukama. Meni ne stanu.
Danas, kada deluje da za njega više nema mesta i kada je mnogo lakše odmahnuti rukom nego sačekati još jedan povratak, ja i dalje želim da ga vidim na terenu. Želim mu trenera koji zna šta može da dobije od njega, ulogu u kojoj će biti potreban i dovoljno zdravih dana da ponovo stekne sigurnost. Voleo bih da još jednom pripada nekoj ekipi onako kako sam ja osećao da pripada Orlandu.
Kada kažem da sam verovao u njega do kraja, shvatim da sam upotrebio pogrešnu reč: ja taj kraj još nisam prihvatio. Još me zanima gde će igrati, još ću tražiti njegove rezultate i još će mi biti drago zbog dobre utakmice, ma čiji dres bude nosio. Nadam se da ću čuti samo jedno: Da je konačno dobio priliku da samo igra košarku.
A ako na kraju ipak ne uspeš, Markele, ako više nikada ne dobiješ tu šansu, neću se niko ljutiti. Nisi ostao dužan nijednu pobedu, nijedan prsten, a ni onu veliku karijeru koju sam ti u mislima toliko puta poklonio.
Samo će me boleti što svet ponekad spusti zavesu dok čovek još skuplja snagu da izađe na scenu. Što se godine strpljenja, rada i ponovnih pokušaja ne pretvore uvek u onih nekoliko mirnih sezona koje je neko toliko zaslužio.
Voleo bih da je život makar jednom imao za tebe onoliko strpljenja koliko si ti imao za svaki novi početak.
Jer neke igrače zauvek zavoliš dok čekaš da im se dogodi nešto lepo, i onda ih voliš i ako se to nikada ne dogodi.